B A R B A   22   -  KAKO MI JE  "TO" PALO NA PAMET..

 

 

 

17/03/2008

 

 

 

 

Eto, konačno je iza mene i ta izložba u Sarajevu. Mislio sam da će mi za pripreme biti dovoljna sedmica a trebalo mi je sedam sedmica. I opet nisam sve stigao pripremiti i završiti kako sam bio zamislio. Ali nema veze. Posjetioci su bili zadovoljni i to je najvažnije. Susreo sam dosta ljudi koje sam prije toga upoznao putem interneta, preko sajta www.barba22.ba i to mi je bilo posebno drago. Bilo je i dosta medija i novinara. I svi su me redom pitali jedno te isto, kao da su se dogovorili: kako mi je palo na pamet da idem ploviti morima? Šta mi je to trebalo? Ko da ja znam...  

Ali eto, da pokušam ipak odgovoriti na to pitanje. Valjda sam kao mali previše čitao, i to pogrešne knjige: Družina Sinjeg Galeba, S Južnih mora, Ostrvo s blagom... U školi sam na dosadnim predmetima vrijeme uglavnom provodio listajući po školskom atlasu. Nebrojene sate sam proveo zureći u kartu Jadrana. Palagruža, Svetac, Jabuka... bile su to magične riječi uz koje je pristajao miris soli i avanture. Kakve li tajne moraju kriti ti usamljeni, nenastanjeni otočići? Za njih sam se zanimao jer su mi u dječijoj naivnosti ti otoci izgledali pristupačniji nego tamo nekakve Melanezije i Polinezije. Bili su to, u to vrijeme, "naši" otoci pa su mi kao takvi izgledali donekle dostupni. Što ne znači da nisam fantazirao i o najudaljenijim morima. Tristan da Kunja, u Južnom Atlantiku, najizolovanije i najudaljenije od svih ostrva. Rt Horn i Magelanov prolaz, strah i trepet moreplovaca, koji su progutali nebrojene lađe i njihov ljudski teret. Pa tek Australija! Čuda koja je skrivala ta daleka zemlja su mi izgledala nebrojena:  Veliki Koralni Greben gdje žive meduze u čijim se osam metarskim pipcima skriva smrtonosan otrov; Toresov tjesnac u kojem žive morski krokodili – i oni imaju osam metara! Botanički zaliv – da čudnog li imena... Galapagos – šta li je taj Darvin tamo vidio pa da iz toga nadodje da su ljudi nastali od majmuna? Koliko ja znam, na Galapagosu nema ni ljudi ni majmuna. Bilo je govora o nekim džinovskim kornjačama, haman je od njih supa dobra. Tako kažu. Ali da od hajvana može nastati insan, to mi je izgledalo (i mnogima i danas izgleda) krajnje nevjerovatno. Gorio sam od želje da i ja svojim očima vidim ta čudnovata ostrva i još čudnovatija stvorenja koja na njima žive. 

            Mnoge su mi stvari bile nejasne. Na primjer, kapetan Kuk i kapetan Kuka su mi se nekako miješali. Je li to isti lik i da li je stvaran ili izmišljen?  Rt Dobre nade – ma nikako da ustanovim je li to "nada" kao kad uplatiš loto pa se nadaš dobitku ili pak nekakva dobra žena po imenu Nada. Tu su me mučila lingvistička pitanja. Ako je žena, onda bi trebalo da se piše velikim slovom, Nada. Ako je pak nada, kao za loto, onda mi nije ležala sintaksa. Nikad nisam čuo ni vidio da neko kaže ili napiše: "imam dobru nadu da će Sloboda pobijediti Želju u Sarajevu". Kod nas se nada iskreno, a ne dobro. Valjda je to zato što se malo ko nada da će ga zateći kakvo dobro. Naš je narod više navikao na toljagu i svakojake belaje... 

            Interesantna je stvar bila s Kolumbom. Čovjek krenuo da otkrije Ameriku, a kad je otkrio, nije znao gdje je stigao? Mislio da je u Indiji! Pa se iz toga izrodila čitava zavrzlama. I dan danas američke Indijance nazivamo američkim Indijancima, umjesto da ih lijepo nazivamo Amerikancima, što i jesu i što im po pravu pripada. Nego tim prestižnim imenom nazivamo bljedolike potomke Iraca, Nijemaca, Engleza... Crnce sad po najnovijem zovu Afroamerikanci, a one male mrke što su sretno pregazili Rio Grande, Hispanoamerikanci. Doseljenike iz Indije valjda nazivaju Indian Americans. Ne bi ih nipošto trebalo pobrkati sa American Indians, koji jedini od svih, po imenu, nisu Amerikanci! 

            Ono što me kao malog ipak najviše, rekao bih totalno, zbunjivalo, bila je ona zavrzlama s datumom koja je omogućila Fileasu Fogu da dobije opkladu i indijsku princezu – e to mi stvarno nisu bila čista posla. Pošto je u pitanju bila izmišljena priča, taj i takav trik mi je izgledao krajnje nedostojan povjerenja. Zar ne bi bilo jednostavnije da on jednostavno stigne na vrijeme i gotovo? Ovo sa datumom izgledalo mi je isto toliko nemoguće koliko i put u središte zemlje (gdje neko sunce za rudare sija...), a mnogo nemogućije nego preploviti 20,000 milja pod morem. Strašno sam želio da lično pređem taj sto osamdeseti meridijan jer nisam vidio drugog načina da definitivno otklonim dilemu i razriješim misteriju. Ta me želja ni do danas nije napustila.  

            I tako je život išao svojim tokom, sve sam ja to malo ostavio po strani, dok se u jednom trenutku, neočekivano kako to obično biva, nije ukazala Prilika! Sve su se okolnosti stekle, trebalo je samo skupiti petlje, bataliti karijeru i zarađivanje penzije i baciti se naglavačke u avanturu. I ja se bacio...

 

(Nastaviće se, akobogda, 2010. Mislim na avanturu...)

 

Pozdrav od Barbe 22

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Barba22.ba

 

Copyright © Barba 22